петак, 24. фебруар 2017.

26. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
 GOST APATINSKIH HRONIKA


''Goli otok je bio poznato egzotično ostrvo u Jadranskom moru. Mnogi koji su bili na njemu nisu se vratili, jer im je prijala klima.'' aforizam, autor Zoran T. Popović


IZ MOG UGLA: MUVANJE KOVERTAMA, ŠALTERI NOĆNA MORA, LENIN VOZ

24.02.2017. 10:26

MUVANJE KOVERTAMA

Tvrde upućeni da se i u našoj varošici koverte za nagradnu igru fiskalnim računima prodaju na crno za 30 dinara. Tvrde još, da se koverte pune sa deset fiskalnih računa, koliko je potrebno za nagradnu igru, prodaju za 100 dinara.
Gle, čuda, da se to dešava baš u Srbiji. Začudilo bi nas da se ova rabota događa u Švedskoj, na primer. Jer, mi smo specijalisti nad specijalistima, da iz svake ideje, izvučemo nešto na crno. A i nije to tako loša rabota, izračunali su, prodavci koverata na crno. Za 100 komada po 30 dinara može da se zaradi čak sigurnih 3.000. Ovako, misle oni, ko zna ko će biti izvučen za stan, kola, i slično, baš u nagradnoj igri.
Lično znam Apatinca koji je baš u nagradnoj igri ''Blica'' dobio luksuzan auto, kao i jednog koji je preko ''Alo'' dobio auto, i trećeg koji je na greb-greb dobio auto. Pa za omalenu varošicu tri auta su pun pogodak. Ali, mi, dalje verujemo da je zarada na crno ipak najsigurnija. Valjda navikli.
Zbog toga je besan jedan moj pošteni prijatelj. Veli, nikako da dođem do svoje dve legalne koverte, na koje u pošti imam pravo.
Šta da se radi druže. Cela Srbija počela da prodaje koverte na crno. Nema kod nas ideje koja se ne izvrne u svoju suprotnost.


PAS NAJBOLJI PRIJATELJ !?

Da se na svemu muva potvrđuje primer jednog našeg sugrađanina koji stanuje u zgradi a ne u Romskom naselju. Prema neproverenim informacijama, ali delimično sigurnim, on je čak četiri puta dobio odštetu zbog ujeda pasa lutalica. Kako je to uspeo da baš njega psi toliko napadaju nije provereno.
Ali, ispostavilo se da je čovek najdosledniji onoj narodnoj: ''Pas je čoveku najbolji prijatelj''. Možda bi i jadni pas mogao, kad bi govorio, reći: ''Čovek je meni najveći neprijatelj''.
Pa, ko je ovde pošteniji, ''pas ili čovek''.

ŠALTERI NOĆNA MORA
         
Ne bih se baš složila sa narodom koji čekajući pred šalterima da plati račune gunđaju da nema gore službe od šalterske. A šta da kažu šalterski službenici koji po ceo dan em kucaju račune, em slušaju prigovaranja. Nisu za redove krivi šalterski službenici već njihovi poslodavci koji nikako da efikasno organizuju posao, pravdajući se manjkom radne snage. Kada bi na 1.000 stanovnika na šalterima bila četiri službenika, koliko na to imaju pravo lokalne samouprave, možda i ne bi bilo gužvi. A zamislite samo da morate 45 godina života raditi sa strankama na šalterima?
Po meni šalterski službenici bi zato trebalo da imaju beneficiran staž, ako ga već imaju oni zavučeni u kancelarije, koji po celi bogovetni dan ništa ne rade, a u međuvremenu odsedaju za radnog vremena, u kafiću. Odsedaju, po onoj modifikovanoj, ''daleko od očiju, daleko od šefa, daleko od radnog mesta, daleko od motike''.


LENIN VOZ

Unuka moga prijatelja prvi put je videla voz sa četiri godine starosti. Čak, poželala da uđe u voz i putuje. Želja joj se ostvarila. Sada Lena neće da putuje od Prigrevice do Novog Sada osim vozom.
Dugo najavljivane ''brze pruge'' ili ''revitalizacija'' pruge u Apatinu izgleda neće dočekati ni Lena a ni narednе generacije. Zato Lena sada crta, ali najviše vozove, da ih ne zaboravi.
A koliko će li tek dece ostati uskraćeno za najromantičnije putovanje kakvo je vozom?
Nekadašnji šinobusi u Apatinu više od decenija ne saobraćaju. Podsetimo, poslednji voz u našem gradu je bila čuvena ''Romantika''. Ali ni ona nije mogla dalje da sobraća do Male stanice zbog urušene pruge. Stala je kod ''Krune''.

Autor: Sofija Pualić-Špero


 ''A kada je Premijer izjavio da za mlade, visoko obrazovane, u Srbiji nema zime, mladi visoko obrazovani, koji vole skijanje, su krenuli za Kanadu.''aforizam, autor Dragoslav Mitrović
  
Autor bloga: Mirko S. Vraneš

уторак, 21. фебруар 2017.

‘’PISMO JAČEM’’

TEKST 
ZORANA RADMILOVIĆA
AKTUELAN I DANAS


''Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim.''

Pismo koje je Zoran Radmilović pisao 1980. godine, a poslao redakciji NIN-a 1985, povodom skidanja jedne predstave sa repertoara, aktuelno je i danas.

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da ''do danas'' – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao ''umetnice''. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono ''juče'' ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom ''ostale strukture'', da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
       Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

субота, 18. фебруар 2017.

25. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
 GOST APATINSKIH HRONIKA


''Naši političari više ne moraju da crtaju ovce da bi ih čuvali. Sad se one same nacrtaju!'' – aforizam, autor Ninus Nestorović


IZ MOG UGLA: KURTA I MURTA U KUĆAMA DUHOVA, RAT RIBARA I PREDAJA ORUŽJA

17.02.2017. 09:58

KUĆE DUHOVA

U kućama duhova rade pojedini službenici državnih ustanova koje se plaćaju iz budžeta koji pune svi građani opštine. Nazvasmo takve prostore kućama duhova zato što se u njima uglavnom ne radi ili se malo radi.
Znam najmanje dvadesetak takvih radnih mesta. Službenici koji obitavaju u takvi prostorima su višestruko na dobitku.
Prvo, kada jednom zauzmu stolicu ne silaze od početka do kraja radnog veka. Iz te stolice, jedne te iste, sve do penzije. Drugo, nema stresova jer se praktično ništa ne radi a navike su iz prošlog veka ostale iste. Treće, njima je svejedno ko je na vlasti, jer to su ''nevidljiva'' mesta, i za vlast, ma kako se poneka vlast trudila da nešto promeni. (Pokušao moj drug iz tadašnje DOS-ovske vlasti ali je brzo doživeo fijasko i sleteo sa funkcije kada je krenuo u akciji čišćenja tih ''nevidljivih'' mesta.) Niko ne može tačno utvrditi koliko je takvih ''nevidljivih'' mesta. Četvrto, u kućama duhova je ove zime bilo toplo a dugi dani bogom dani za besplatno telefoniranje, surfovanje, igranje igrica. Peto, dok se donose zakoni da u zdrastvu i prosveti nema zapošljavanja, da ima viškova, ''nevidljiva'' mesta nekako, na volšeban način, uvek se zaobiđu.
Ima tu još sijaset sitnica koje krase kuće duhova. O takvim kućama svi znaju ali ćute. Ćute i oni koji odlučuju. Mala smo mi varošica da se jedni drugima zameramo. A on koji godinama školovani sede na Birou su nemoćni, čekaju bolje dane, ili pale, ako mogu, u inostranstvo.
Elem, kad smo kod inostranstva setih se nekih poseta u nemačkim fabrikama. Obilazili smo i kancelarije. Ali one najmanje liče na naše kuće duhova. Svi su u poslu. Šta reći?


PREDAJU PIŠTOLJE

Moja dva prijatelja kukaju. Morali su po novom zakonu po kojem se na pištolje plaća godišnji porez od oko 100 evra da se odreknu svojih trofeja. Predali ih lepo u policiju i potpisali da ih se odriču bez nadoknade.
Kukaju moji prijatelji što ih svojevremeno nisu prodali a nikad ih nisu ni upotrebili. Nije ovo Divlji Zapad, mislim nešto u sebi. Kao protivnik bilo kakvog kućnog naoružanja, a i oni su pacifisti, nisam ih mnogo žalila. Osim, što su njihovi trofejni pištolji, svojevremeno bili pokloni te ih je više vezivalo sećanje nego oružje.
Nego, sve mislim, da je kod nas u mentalitetu, da muško bez oružja nije muško.

RAT RIBARA

Kao dete sa Dunava pamtim vremena kada je svaka kuća imala nekoliko pecaroša a i bilo je ribe. Sportski ribolovci smatraju da bi ribe bilo i danas da nije privrednih ribara. Ne znam da li je to tačno ali znam da se decenijama unazad na skupštinama ribolovaca ''Bucov'' prozivaju privredni ribari. Pre nekoliko dana, tako, priključiše se sportski ribolovci peticiji Ribolovačkog udruženja Vojvodine za ukidanje privrednog ribarstva.
Navode se primeri, kao najnoviji, da je čak i Mađarska ukinula privredne ribare. Mada, ruku na srce, jesu li i svi sportski ribolovci baš sportski.
Nisam baš u toku kada se poslednji put izvršio monitoring stanja ribljeg fonda u vodama Dunava. Samo znam, s početka ovog teksta, da je ribe nekad bilo više nego danas.

KURTA I MURTA

Ali da završimo ovo pisanije sa jednom izjavоm muzičara Ramba Amadeusa: ''Poslovicu 'Sjaši Kurta da uzjaše Murta' smislio je još odavno Kurta da bi demotivisao ljude da glasaju za Murtu. Međutim to je i suština demokratije, demokratska, mirnodopska promena vlasti. Malo jaše Kurta, pa onda malo jaše Murta''.
Aforizmi su nas održali vekovima, što bi prekidali tradiciju.


Autor: Sofija Pualić-Špero


''Ne pokušavaj da ispadneš pametan! Ako si pametan, već si ispao.'' aforizam, autor Aleksandar Čotrić

Autor bloga: Mirko S. Vraneš