субота, 06. јануар 2018.

ГОСТ АПАТИНСКИХ ХРОНИКА



Весна Малишић
Помоћник главног и одговорног уредника НИН-а


»...Nekadašnje države komunističkog bloka koje su sanjale decenijama o osnovnim ljudskim slobodama i pravima, tolerantnosti, pravnoj državi i koje su sa velikim nadama ušle u EU početkom ovog milenijuma, okreću leđa nekadašnjim idealima i snovima i utiru sve više put neliberalnim demokratijama. A građani koji ne žele da se odreknu zapadnih vrednosti, umesto da da se bore za njih u svojim zemljama, odlaze na Zapad direktno pomažući svojim protivnicima...« Željko Pantelić   Nedeljnik, broj 302, 26. oktobar 2017. godine

Скица за портрет председника

Медијски разбијачи свакодневно утврђују меру колико други морају бити ућуткани да би се он чуо, колико лоши да би он био добар, колико неуспешни да би он био успешан, колико коруптивни да би он био чист

Када је пре више година Александар Вучић сасвим изненада почео да гради имиџ политичара који је радикално раскрстио с радикалском прошлошћу, раскинуо са заблудама младости које су ову земљу скупо коштале, одрекао се цртања граница националне државе, признао право на грешку, јавно тражио разумевање за сопствену промену, почео да користи метафоре Зорана Ђинђића, цитира Верицу Бараћ и говори о европским вредностима, било је и даље оних који су сумњали у тај спектакуларни обрт амбициозног политичара чије време тек долази. Али, руку на срце, било је и све више оних који су веровали да ће та промена у политици, колико год суштински била неискрена, утицати да се смире националистичке страсти, стишају нетрпељивости и унутрашњи сукоби и појача подршка европским интеграцијама. Тражило се за њега мало времена и кредита. Веровало се да само преобраћени радикал може да смири радикалску свест. Са нескривеним разочарањем говорило се о апсурду да ће демократске вредности уводити и Европу славити онај који је Србију од ње прилично удаљавао.
Али, кад се то баш и није догодило, за све је постао крив Томислав Николић, клип у точковима Вучићевих промена, конзервативац који дели СНС, свађа се са регионом, подстиче клерикализам, проруско расположење и евроскептицизам. А, кад је и Тома коначно, снагом Вучићевих подземних вода, отишао у историју, остала је Србија лицем у лице са својим великим реформатором – јединим и незамењивим представником свеколиког народа. Али од очекиване нормализације Србије није било ништа. Напротив.
Вођа-популиста, моћном машинеријом за претње, уцене, застрашивање и куповину подршке, уситнио је политичку сцену и збрисао све препреке између себе и народа. Док његови медијски разбијачи свакодневно утврђују меру колико други морају бити ућуткани да би се он чуо, колико лоши да би он био добар, колико неуспешни да би он био успешан, колико коруптивни да би он био чист. Скицу за његов истински портрет зато данас црта Марко Ђурић, новоинсталирана звезда неорадикалске напредњачке власти, скандирајући незграпно у телефон, на уво председнику – ''Ацо, Србине''. У тај поклич младог јуришника Ђурића, који је за кратко време од учтивог политичара израстао у достојну реплику Александра Мартиновића из најбољих радикалских дана, сасвим се уклапа и Александар Вулин са својим патриотским епизодама. Смирујући буку око тетке и стана, Вулин је одлучио да испуни очекивања бившег министра правде Николе Селаковића који је у име државе свечано дочекао хашког осуђеника генерала Лазаревићу као српског хероја о чијим подвизима би, како је тада рекао, ђаци требало да уче у школама. За почетак Вулин је обезбедио да Лазаревић подучава кадете, а ко зна можда после крене и по школама. Уосталом, ново лице ове политике су потпуни вредносни релативизам и кадровска политика која у јавни живот враћа оправдано одсутне, што због почињених злочина, што због корупције, што због афера.
Наравно да коцкице у мозаику лика и дела проевропског председника чини и репресија према двојици перформера који су делили маске са Вучићевим ликом и слике сендвича на отварању Музеја савремене уметности. Али и одобрени скупштински перформанс већ реченог Мартиновића који је листао фотокопију Вучићевог индекса постиђујући присутне његовим десеткама све у стилу већ успостављене формуле за билдовање култа личности – колико морате да будете глупи да би он био најпаметнији.
Штошта је у међувремену свом портрету доцртао и сам Вучић, али је можда најколоритнија његова опаска да је прилог на америчкој телевизији Н1 о Дачићу осам секунди дужи него онај о његовом говору на прослави девете годишњице странке. Свеједно што су управо изашла свежа истраживања која показују да је у електронским медијима председник хиљадама пута присутнији од других, још изгледа није решена дилема колико сви други треба да буду невидљиви да би Александар Вучић медијски доминирао.
И ништа за ту суморну слику ауторитарне власти и потпуног вредносног хаоса не мењају повремени краткотрајни пасажи миротворства и разложности у говорима председника Вучића. Они су само инцидент у мору искључивости. Главни ток је бруталан.


»...Đinđić je bio i naučnik i filozof. Bio je asistent čuvenog Habermasa, dakle pozicionirao se pre ulaska u politiku. Mi, nažalost, danas nemamo na važnim mestima u državi mnogo takvih ljudi kao što je Đinđić, koji su dominantni u struci. Više volim političare koji su privremeno na vlasti, pa kad ostanu bez funkcije mogu da se vrate u svoje profesije. Uglavnom imamo političare kojima je to jedini posao. I kad im ukinu to radno mesto, oni ne znaju šta će sa sobom. I zato se mnogi grčevito bore da ostanu na vlasti...« Dušan Otašević   Nedeljnik, broj 302, 26. oktobar 2017. godine


Mališić: Sa tabloidnim medijima raste vlast jednog čoveka

Sa ovako tablodinim medijima mi ćemo dobiti zapušteno i uništeno društvo, bez institucija, u kome će rasti vlast jednog čoveka.

11. novembar 2017.

Populistički mediji i populistička vlast su spojeni sudovi, oni jedni druge podržavaju a rodno mesto im je politika. Iz tog prostora zrači populizam i zahvata sve, naročito medije, koji su u čudnoj sprezi i štite populističku vlast, kaže za N1 Vesna Mališić. Ona smatra da mediji izlaze iz medijskog prostora i ulaze u prostor vulgarne populističke propagande. "Politika proizvodi svoju stvarnost, svoje medije, svoje analitičare, svoju parastvarnost, komunicira s imaginarnim narodom i mediji su samo kanal za distribuiranje te vrste poruka. Mi ne znamo drugačije, nemamo drugačiju atmosferu od devedesetih, populizam je jačao, slabio, sada je u usponu, zamahu, postali smo školski primer", navodi Mališić.
Osvrnula se na nedavnu izjavu predsednika Aleksandra Vučića. "Kada se kaže da vođa najbolje zna, predsednik Vučić je u poslednjem intervjuju rekao da ne treba narodu da objašnjava šta misli i šta je stvarnost, i rekao da treba njega da slušaju, jer bolje zna. On je nacrtao kako izgleda populistička vlast u kojoj mediji nemaju ulogu, mediji koji kritikuju vlast", navela je ona.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, Milena Dragićević Šešić gostujući na N1 rekla je da kada je politički populizam uzimao maha, poneki mediji su se ponašali profesionalno, da bi danas, smatra, populistička retorika zahvatila medije koji će iz stvarnosti birati fraze koje im odgovaraju. "A u tome će im pomagati političari, koji će uvesti po populističku retoriku u javni život, a nema nikakve uredničke kontrole. Vlada novac i ostvarivanje bliskosti s političkim moćnicima i mediji postižu neverovatnu količinu populizma. Činjenice više nisu važne ni za političare ni za medije. Populizam se bori protiv znanja, tradicionalnih društvenih elita, a kod nas su tradicionalne društvene elite - elite znajnja", kaže Dragićević Šešić. 
Ona kaže da je pojam javnog dobra potpuno izgubljen u retorici i da ga zamenjuje nacionalni interes, za koji niko ne zna da kaže šta je. "Nacionalni interes je nešto što je toliko važno za sve nas, te tako prištedite, trpite, jer je sve to u nacionalnom interesu zarad bolje budućnosti. On pokriva sve promašaje vlasti, sve za šta nemaju rešenje, od pitanja Kosova, ćirtilice, saradnje sa RS. Populizam je stalno u odbrani države, u strahu od nečega. Uvek od nekog drugog, on bez straha nema razloga da posotji, ne postavlja se zbog toga šta je nama važno, nego je uvek odbrana od nekog drugog, od silne zaštite vidimo da sprskog naroda nema na mnogim teritorijama za koje se nekadašnja populistička vlast, od koje su neki i sada na vlasti, zaklinjala da su stalne srpske teritorije", rekla je Dragićević Šešić. 
Vesna Mališić navodi da možemo da vidimo da populistička retorika barata kolektivističkim terminima - narod i nacija i dodaje da tu nema građanina. "Gde nema građanina, nema demokratije. Ne msili se o građaninu kao osnovi demokratije, već na te kolektivističke parole. Slušajući predsednika, kada je u intervjuu insisitao da je N1 američka televizija, on se obraća onima koji imaju predrasudu da američka znači CIA televizija. Obraćanje širokim masama za koje se tabloidi potrude da učvrste stereotipe, da ne misle već da reaguju kako vlast želi", kaže Mališić. 
Novinarka NIN-a kaže da ako imate vlast koja ima opsesiju da proizvede rezultat 50 +, onda ona pribegava populističkim metodama, u kojima je sve je dozvoljeno. "Nema ideologije, može da bude proruska, proamerička, sve da se postigne rezultat. Ne treba da se misli već da se podržava. Zbog toga se ojačavaju tablodidni i visoko komercijalni sadržaji, koji će činiti da se stvori masa koja će da podržava vlast. Kritički mediji promišljaju stvari, otvaraju pitanja, zato nema debatnih emisija, nema ih ni na javnom servisu. Nema polemike, razgovora, intervjua, nemate jednak pristup svih ljudi medijima. Stavljate grupaciju u senku populističke politike, koja mora da proizvede izborni rezultat", rekla je Vesna Mališić.

»Ako niko neće da strada za demokratiju, onda ćemo svi živeti kao robovi.«  Timothy Snyder – američki istoričar | Arhipelag magazin| Danas, 29. decembar 2017. godine



Аутор блога: Мирко С. Вранеш

недеља, 31. децембар 2017.

43. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA

»Liderska država (Führerstaat) je nespojiva s građanskom demokratijom. Pobednički lideri i samosvesni građani se međusobno ne podnose, s obzirom na to da vođa sve druge tretira kao sredstva, dok slobodan čovek neće da bude ničije sredstvo, i zato građanin doživljava vođu kao nevolju, kao pretnju. Služiti nabusitog vođu je neukusni kukavičluk.«  Đerđ Konrad |Arhipelag magazin| Danas, 28. novembar 2017. godine


IZ MOG UGLA: GRAD PENZIONERA, SINDIKAT ROBINJA I TREĆE DETE

07.12.2017. 23:43

GRAD PENZIONERA

Pripoveda mi  jedan moj prijatelj rezignirano  kako je Apatin već duže vreme ''rezervisan'' za penzionere. Njegova, već sada srednja generacija, uglavnom je zapalila u veće gradove a najviše inostranstvo. On odlučio, tada, da ostane ovde jer voli Dunav, ljude, komšije, prijatelje… Danas, za njega je već kasno, jer deca su na svom putu. Gde će ih put odvesti sad ne zna, ni on, ni deca, samo zna da od posla ovde nema vajde, te da ona stara komunističko-socijalistička, pre svega Titova izjava: ''Mladi su naša budućnost'' ovde više teži kao uvreda nego dobra zamisao.
No, da je naš Apatin, idealan za penzionere znaju već i vrapci na grančici, koji zajedno sa penzionerima čekaju pred bankama sudnji dan isplate penzije jer računaju na koju mrvicu. Laste pak znaju da su penzionerska udruženja najaktivnija te sve obaveštavaju za malo- malo njihove fešte. I sve u tim, ne novim saznanjima, moj sredovečni prijatelj reče: Jedva čekam dan kad ću biti penzioner! E, moj prijatelju, pitanje je tada, za dve-tri decenije, da li će uopšte biti po ovdašnjim formulama penzionera. Osim toga, ne kloni duhom, relativna mladost još uvek je bolja od realne pozne penzionerske dobi.
Ali, zašto Apatin nije perspektiva za mlade? E, to je moj druže, pravo pitanje!
Jedni će reći zato što sva srspka sela, mali gradovi, praktično izumiru. Drugi će reći, zato što prema nekim procenama, Srbiju napušta oko 150 hiljada viskoobrazovanih ljudi. Treći, nema posla i uslova za zasnivanje familije. Četvrti svaka vlast je kriva. Peti…
I sve tako dok se nabraja zaključuejm što svi već znaju: jedino se penzioneri raduju svojim feštama a njihova deca i i unuci, njihovim penzijama.

SINDIKAT ''ROBINJA''

Moja prijateljica kaže da je do sada u životu promenila više poslova i da jedino što još nije bila je astronaut. Svojevremeno su ovu njenu priču objavile tada najtiražnije metropolske novine. Bilo je to pre desetak godina. Danas je moja prijateljica predložila da se u Apatinu, ali i diljem Srbije, osnuje Sindikat ''robinja''. To su one žene, majke, domaćice, koje su prinuđene da rade prekovremeno, bezmalo besplatno, bez radnog staža i osiguranja, u raznim pekarama i prodavnicama, bez da viđaju decu i unuke.
Sindikat ima šansu da uspe, ako se u njega uključe razne službe države, pre svega inspekcija. A ako se ona uključi onda moja prijateljica, koja sebe naziva, simbolično i stvarno, robinjom, zaista će postati astronaut. Bolje joj u vasioni. Pa makar osnovala tamo ''svemirski sindikat''.

P.S. Uh, kad behu vremena kad smo zaljubljeni voleli da slušamo pesmu ''Robujem'' (naravno ljubavi) od D. Dragović.

TREĆE DETE

Najstarija žena koja je došla iz Like u moju ulicu, i još funkcioniše, veli, kako tamo nije bilo porodice bez pet-šest dece. Još uvek duhovita, ona smatra, da je to bilo zbog toga što nisu imali struju, internet, telefone, televizore… Uz to neko je morao obrađivati zemlju, čuvati krave i ovce. Ali sve se postizalo i niko nije bio gladan. Bar ne u sadašnjem smislu gladi.
Kad se sve njeno starovremensko dumanje svede: Stvar je u struji!!! Ali ne u onoj od EPS-a.
Za treće dete država će ubuduće davati roditeljima prinadležnosti do detetovog punoletsva. Sve da se pojača natalitet. Još nije utvrđeno kakve će one konkretno biti. Danas su takve porodice retkost. To više nije stvar struje već ljubavi i širih pogleda.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: IZUMIRANJE, KVALITET ŽIVOTA, MAGIČNO INOSTRANSTVO, RASTU JASLICE
15.12.2017. 07:45

IZUMIRANJE

Prema računici upućenih broji se da u Apatinu ima čak 1.000 vikendica, da grad ima oko 17.000 stanovnika, odnosno manje od 500 domaćinstava. Istovremeno ima u svakoj ulici po nekoliko napuštenih kuća u kojima niko ne živi. ( Vidi se to golim okom po oronulim fasadama koje i ako imaju gazde oni nikakvim zakonskim mogućnostima se ne mogu naterati bar da te fasade makar našminkaju). Nasuprot tome, niču nove zgrade, ali se ne zna ko će se u te stanove useliti. U nekima su stanovi prazni već godinama iako su na izvanrednim lokacijama. Na desetine je praznih poslovnih objekata što u užem što širem centru grada.
Po svemu narečenom mogli bi se reći da je Apatin grad u izumiranju. Brojnost vikendica, stanova, lokala, je statistika, ali ona ne može zavarati realnost, za koju su napuštene kuće najveći indikator.

KVALITET ŽIVOTA

Sećam se mog prijatelja Saše D. koji je pre 15-tak godina kao mlad čovek i lokalni političar dobrih ideja tvrdio da grad treba razvijati na dobrobit građana kojima je prioritet kvalitet života.
E, moj Sale, džaba nama Glavna ulica, trgovi, klupe, parkovi, fontane… Osim za penzionere kojih je sve više a mladih sve manje. Kvalitet života je ipak na drugoj strani. Onoj gde je visok standard. A do tada ''ne lipši magarce.'' (Oh, kako mi imamo dobre, stare, narodne izreke koje sve govore u tri reči).

MAGIČNO INOSTRANSTVO

Hrle mladi, pa bogami i sredovečni, kud ko može, u inostranstvo. Kanada i Australija nisu više daleko. Za evropske zemlje da ne pričamo. Masovno se uči nemački i mađarski. Na sve načine na foru spajanja porodica odlaze čitave familije. I ne misle da se vrate. A i kako bi. Deca moje prijateljice završili fakultete a sada čuvaju stare ljude u Nemačkoj. I kažu, dobro im je. Samo im krivo što nismo u EU pa ne mogu više od tri meseca uzastopno da borave u inostranstvu na tim i takvim poslovima. Oni srećniji zaposlili su se u firmama.
Gotovo da ne znam nikoga ko nekoga nema na privremenim poslovima u inostarnstvu, a svaki treći je uspeo da se tamo i zadrži. Ešalon prve generacije odlaska u inostranstvo 60-tih godina prošlog veka se vratio penzionerski u domovinu, ali su njihova deca i unuci ostali tamo. Tako će biti i sa novim talasom ovovekovnih migracija.

RASTU JASLICE

Uprkos svemu, često opravdanim kritikama, ovdašnja apatinska vlast će ostati upamćena po izgradnji jaslica. Uopšte ne mislim da je ovo posao koji treba potcenjivati. Naprotiv. Trebalo je davno da imamo jaslice. Ali, u nekim ranijim vremenima, nikome u bivšoj vlasti nije bilo do jaslica. Jaslice su znak da još verujemo da će neki mladi ipak ostati ovde, i da se o njima razmišlja, a ne više kao pre samo o penzionerima.
Za sve utrošeno na propale investicije mogli smo da imamo ne samo jaslice u Apatinu, već i selima, ali i nove zgrade škola. Ali ko je ikada odgovarao što je narodne novce trošio u propale projekte? Okrenite samo pogled ka nezavršenom velnes centru! U ličnom životu sigurno bi razmišljali gde, kako i šta uložiti!

P.S.  Opet, povodom jaslica, čestitam svim roditeljima koji imaju, ili će imati, troje i više dece. Pogotovo bakama, kojima će jaslice biti, bar privremeno malo olakšanje. Pošto su bake u mojim godinama pozdravljam njih najviše.

P.S.P.S.  Sve napisano je u jednoj dugoročno uzročno-posledičnoj vezi.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA – BENE, LIČKI KALENDAR I PAMĆENJE


29.12.2017. 07:00

WHO IS THIS?

Ko je to toliko prilježan da svaku tuču mladih proglašava međunacionalnim sukobom. Već nekoliko puta, a poslednja dva posebno, iz istog mesta. Da li je taj neko onaj ko priželjkuje takve sukobe? Možda bi toga ''Ko'' trebalo zaposliti kao statističara koji bi beležio sve tuče u okrugu, od onih zbog pijanstva do onih zbog ljubomore, obesti ili nećeg trećeg. Možda bi onda imao pravi uvid kako tuče nastaju.
Uvek je bilo bena da se potuku. Šta bi reko taj ''who'' kada se u Americi potuku belci, crnci i žuti? Ili šta bi rekao kad bi se setio detinjstva u kome se tuku svi sa svima. Ali ne, tj. oni, žele da rasplamsaju vatru. Jer koliko je bena u tuči toliko i onih koji prizivaju aveti ne tako davne prošlosti.
Zato svi pamet u glavu! Bez nasedanja!

LIČKI KALENDAR

Ovih dana dopala mi ruku jedna knjiga iz 1958. godine pod nazivom ''Lički kalendar''. U toj broušuri izdavač, tadašnje ''Ličke novine'' iz Gospića, uredno je sačinio tabele, od broja stanovnika do broja konja, koza, ovaca, dužine kaldrmisanih puteva, pa i koliko kuća ima struju… Te tako je zapisano da je u općini Donji Lapac bilo te davne godine 6.735 stanovnika a na Udbini 6.592. U celom Kotoru koji je sačinajavalo 11 općina ukupno je bilo 114.909 stanovnika. Na elektriku, kako piše, bilo je priključena manje od trećine domaćinstava. Obimna statistika tako pažljivo vođena podseti  me na dve stvari. Prva, koliko bi bilo danas stanovnika u Lici da nije bilo ratova i izbeglištva ( a mi tu o nekoj tuči)! Drugo, uprkos eri računara, mi još nemamo takav popis,a neretko se dešava, da umrle zovu na glasanje, decu u Vojsku i slično.

ŠTA PAMTIMO?

Ulazak u Novu godinu za mnoge je samo u veselom raspoloženju, a za druge tek godina više. Jedan bivši viđeniji apatinski političar reče mi u prolazu da mu zadovoljstvo predstavlja samo porodična sreća, zdravlje najbližih i negovanje prijateljstva.
Nije bilo tako davno kada je bio preokupiran, kako kaže, svakakvim glupostima, što se tiče rešavanja gradskih problema i donošenja odluka. Ponekad se zamerao ljudima a da to stvarno nije želeo. Shvatio je, kaže, da je politika prljava igranka bez kraja a da pošteni samo mogu na kraju da budu moralno unesrećeni. On smatra da je to zbog godina zrelosti u kojima je sada, iako je  po meni u najboljem dobu, da baš nešto ostavi gradu.
Pre nego mi je rekao da ga ništa sada od toga više ne zanima znala sam i sama da takav osećaj kad-tad dođe. Kod nekih u ranijem kod drugih u kasnijem dobu. Imamo mi još mlađih političara, od njega, koji su se svojevoljno sami ''penzionisali'' po pitanju političkog angažmana. Sada se bave isključivo i uspešno svojim profesijama. Tek tu i tamo u nekoj od kafana progovore nešto o politici, lokalnoj i široj. Shvatili na vreme da nisu makjavelisti i da svaki cilj ne opravdava svako sredstvo. ili, da oni nisu tako satkani.
Zbog svega toga, čude me stari kadrovi, kojima politike nikad dosta. Pa ja se jedva uzverem uz one opštinske stepenice a živaca nemam da slušam rasprave na skupštini sto puta prežvakane kao da je vreme stalo. Procenite i sami koliko puta ste čuli za Luku, Robno-transportni centar, najmoderniji Velnes centar… A koliko puta su novinari, još od ondašnjeg starog ''Glasa komune'', ispraćali napisima kineske, ruske i druge investitorske delegacije, koje su uglavnom potpisivale neke Memorandume o namerama. I tako u krug najmanje dve decenije. A za dve decenije koliko je vode Dunavom proteklo!
Ovim reminescencijama ne treba obeshrabrivati mlade koji žele nešto da učine za grad, da ostave trag. Naprotiv, njima treba prepustiti dolazeće vreme. A oni će, baš kao sada previše sazrele generacije, doći u doba kada će isto razmišljati kao narečeni bivši političar.

autor: Sofija Pualić Špero
                                                                                                          
»Da bi bilo koji izbori bili slobodni i pošteni, ključno je i nedvosmisleno da novinari mogu da rade bez uznemiravanja, zastrašivanja i neprimernog mešanja, kako bi mogli da deluju slobodno, da razgovaraju sa svima s kojima žele i pišu ono što žele. Mediji imaju legitimnu ulogu u demokratiji: kao čuvar, kao platforma za predizborne dijaloge, kao otvoren forum za raspravu i kao javni edukator, tako da građani mogu u potpunosti i značajno učestvovati na izborima.«  Salil Tripati – predsednik PEN-ovog komiteta Pisci u zatvoru | Arhipelag magazin| Danas, 28. novembar 2017. godine

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

недеља, 24. децембар 2017.

PREUZETI TEKST


 Svetislav Basara| Danas, 23. decembar 2017. godine
http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=365969&title=Beograd+pod+vodom

Famozno


Beograd pod vodom

Sećate li se kad sam se pre nekoliko godina odao istraživačkom novinarstvu na temu – kako bi srpski narod i senat reagovali na hipotetičku vladu nacionalnog spasa u kojoj bi – naravno, nakon što pređu u zlatno pravoslavlje i prime srpsko državljanstvo – premijer i dva glavna ministra bili Majka Tereza, Franja Asiški i Mahatma Gandi?
Ako se sećate – u šta sumnjam – onda ćete se setiti da sam bio spreman da se opkladim u veliku sumu da bi posle samo tri meseca Majka Tereza bila proglašena za kurvu, Franja Asiški za siledžiju, a Mahatma Gandi za lopužu, a vi ćete bezbeli sada, nakon što sam vas podsetio, pomisliti, po kafićima telaliti i u Podfamoznom komentatorluku pisati da moja malenkost ponovo (a iz najnižih, komercijalnih pobuda) navraća vodu na vodenicu Ace Srbina, jer se ko biva, gornja moja tvrdnja može rastumačiti samo ovako: Ako već ni Majka Tereze, ni Franja ni Mahatma ne bi zadovoljili vaše visoke kriterijume, prohteve i potrebe, onda ne bi trebalo da se čudite – a još manje da se bunite – što je na vlast zaseo Aco Srbin D.O.O. i ne namerava da ode pre nego što ostvari svoju viziju, koja je nakon posete Rusiji doživela malu modifikaciju, pa od pre neki dan glasi – ''Beograd (i Srbija) pod vodom''.
Sad ćete, neprejebivi kakvi ste, istrčati pred rudu i pomisliti da će krenuti u ''vađevinu'' i ustvrditi da je sve to metafora i da ja to nisam mislio ozbiljno, ali ćete se – po tradiciji – zajebati u računu, jer to mislim sasvim ozbiljno, a zašto tako mislim, pokušaću da vam nacrtam, jer vam (čast retkim izuzecima) iz dupeta u glavu nikako ne dolazi da je negativna, nazovimo je opsednutost Acom Srbinom najplodnije tle za bujanje – nazovimo je – ''pozitivne'', idolopokloničke, opsednutosti Acom.
Jasno mi je zašto Acina posluga i biračko telo od Ace očekuju da ih odvede u bolji život – posluga je bogato nagrađena, a biračko telo uredno dobija brašno, zejtin, sendviče i sapun – ali nije mi baš najjasnije – mada polako počinje da biva – zašto je ''bolji'', ''pristojniji'' i ''obrazovaniji'' deo Srbije ogorčen što Aco i njih nije tamo odveo, samo u de lux aranžmanu, pa ih pitam šta su od Ace očekivali, jer i otvoreno lična priroda pizme ukazuje da se njeno poreklo krije u izneverenim očekivanjima.
Tu se, uzgred, krije i tajna sabornog animoziteta Srbalja (svih boja) prema Zoranu Đinđiću, koji nikoga nije hteo nikuda da ''vodi'', nego je svima iza glasa govorio da se u životu vode sopstvenom pameću i snagama, unutar uređene države koja neće biti zavod za zapošljavanje, azil za psihopate i sigurna kuća za lopove, ali koju tek treba napraviti zajedničkim naporima svih njenih državljana. Ne bih da vam kvarim prednovogodišnje raspoloženje, ali utuvite tokom vikenda ovu misao velikih ljudi: Apsolutna moć jednog čoveka proporcionalna je nemoći društva u kome apsolutista hara


Autor bloga: Mirko S. Vraneš